Često se u životu vodimo nekim stavovima i pravilima koji su nametnuti od strane društva i sredine. Dug je spisak stvari koje nikako ne smemo i koje nužno moramo. Od nas se traži da budemo jaki, da se borimo, odupiremo, ali da li vam to zaista pomaže u rešavanju patnje (problema)? Verovatno da je odgovor ne. A zašto je to tako?
Treći talas kognitivno-bihejvioralne terapije doneo je dosta noviteta i različitih perspektiva. Terapija prihvatanjem i posvećenošću (Acceptance and Commitment Therapy – ACT) nudi jedan novi pogled na patnju.
Kako vam se čini ideja da patnju uporedimo sa živim peskom? Zamislite osobu koja je u živom pesku i u blizini nema ni konopca ni grana kojima bismo mogli da joj pomognemo. Jedino što možemo je da komuniciramo s njom. Šta biste joj rekli kada biste je videli kako viče i koprca se u živom pesku? Da iskorači, da izađe? Ne, jer znate da je to loša ideja, kada podignete nogu pritisak prema dole se udvostručuje, upijanje peska oko te noge omogućava jači pritisak takođe na dole i kao rezultat dobijamo to da će osoba potonuti još dublje.
Šta je dobra ideja u ovom slučaju? Prestanak koprcanja, uz pokušaj da se legne ravno, raširenih ruku i nogu, kako bi se maksimalno povećao telesni kontakt sa peskom. I to jeste skroz suprotno od onoga što instinktivno radimo, jer dok se koprcamo mi pokušavamo da se izvučemo, daje se utisak borbe, ali ne shvatamo da je mudrije i sigurnije stopiti se sa istim tim peskom.
Koliko je star „pesak“ u kome se trenutno nalazite? Jedan dan, 3 nedelje, mesec dana ili par godina? Često shvatimo da se naši najveći problemi uopšte ne tiču nekih skorijih događaja, što praktično znači da sve metode koje smo koristili do sada „u borbi“ s tim problemima nisu uspešne. Često same metode postaju deo problema.
Ljudi pate i to je sastavni deo naših života, svakodnevno oko vas možete videti veliki broj ljudi koji se bori. Kolega koji stoji do vas na liniji, kolega koji sedi do vas u kantini, kolega koji je na višoj poziciji od vas, kolega koji radi u drugom departmanu, ljudska patnja je sveprisutna. I svakome od nas je teško da promeni svoju, ali nije nemoguće.
Pre svega potrebno je da posmatramo naša iskustva kroz punu svesnost (mindfulness), da posmatramo našu patnju, a ne da posmatramo život kroz prizmu te patnje. Zatim je potrebno prihvatiti patnju i zajedno sa njom se okrenuti posvećenim akcijama (da radite ono što volite) i životu vrednom življenja (da živite kako biste želeli da živite u ovom trenutku).
Kako vam se čini ova drugačija perspektiva? Probajte, ako već metode koje ste do sada koristili nisu dovele do dugoročnih promena, onda vrlo verovatno da nisu ni adekvatne.
Autorka teksta:
Sandra Pešić, psiholog
